Појмовник

Адекватност је мјера квалитета, то јест релевантности и поузданости доказа у пружању подршке закључцима на којима се заснива мишљење ревизора.
Детаљније под: Ревизијски доказ; Мишљење ревизора и Довољност (ревизијских доказа).

Ревизорски поступци који обухватају процјену финансијских информација путем анализе односа и повезаности између финансијских као и нефинансијских информација. Аналитички поступци, такође укључују и истраживање идентификованих флуктуација или односа који нису конзистентни са другим релевантним информацијама или које значајно одступају од очекиваних износа.
Примјеном аналитичких поступака као „суштинских ревизорских поступака“ бави се Међународни стандард ревизије 570. Наведени стандард се бави и обавезом ревизора да спроведе аналитичке поступке при крају ревизије, као помоћ ревизору у формирању крајњег закључка о финансијским извјештајима. Суштински аналитички поступци су опште посматрано, примјенљивији на трансакције високе учесталости које имају склоност да временом постану предвидљиве.

Прикупљање података само по себи нема корисне сврхе осим када се подаци и информације могу корисно и правилно анализирати. У ревизији треба планирати довољно времена и ресурса да се изврши анализа прикупљених ревизијских доказа и да се анлизирани ревизијски докази доведу у контекст одговора на постављена ревизијска питања, као поуздана основа за формирање налаза ревизије. Ревизијски докази се разликују по врсти и природи, прикупљају из бројних и разноврсних извора, примјеном различитих метода те је посебно битно на који начин извршити анализу прикупљених ревизијских доказа.
У односу на врсту и природу расположивих података њихова анализа може се вршити различитим методама.
Детаљније под: Квантитативна анализа података, Квалитативна анализа података.

Анализе пословања је активност специфична за финансијску ревизију и она се врши континуирано иако је примарно везана за фазу планирања ревизије. Циљ јој је разумијевање пословања субјекта ревизије чији се финансијски извјештаји ревидирају. Анализа пословања чини основу ефикасне ревизије.

Ангажовање у коме ревизор – практичар смањује ризик ангажовања на увјеравању на прихватљиво низак ниво у околностима ангажовања, али гдје је тај ризик већи него код ангажовања којим се пружа разумно увјеравање. На основу ове врсте ангажовања се изражава закључак у форми којом се преноси да ли је, на основу извршених поступака и прибављених доказа, ревизор уочио питања која су га навела да сматра да су информације о предметном питању материјално погрешно исказане. Природа, вријеме и обим поступака су ограничени у поређењу са онима који су неопходни у оквиру ангажовања којим се пружа разумно увјеравање, али за циљ имају стицање нивоа увјеравања који је, по професионалном просуђивању ревизора-практичара, значајан. Да би био оправдан, овај ниво увјеравања треба са великом вјероватноћом да повећа повјерење корисника у информације о предметном питању, до те мјере да је јасно да је више него безначајно.

Ангажовање у ком ревизор – практичар смањује ризик ангажовања на увјеравању на прихватљиво низак ниво у околностима ангажовања, као основ за закључак који доноси ревизор. Закључак који доноси ревизор се изражава у форми мишљења о исходу мјерења или процјене предмета према одређеним критеријумима.

Назива се још и: Ангажовање на увјеравању у разумној мјери.

Врста ревизијског ангажмана чији је циљ да се омогући ревизору да изјави да ли је, на основу поступака који не пружају све доказе потребне за ревизију, дошао до неких сазнања због којих вјерује да финансијски извјештаји нису припремљени, имајући у виду сва материјално значајна питања, у складу са примјенљивим оквиром финансијског извјештавања.

Ангажовање у ком ревизор – практичар треба да прибави довољно адекватних доказа да би изразио закључак који за циљ има повећање степена повјерења других корисника, осим одговорне стране, о информацијама о предметном питању (то јест, о исходу мјерења или процјене предмета према одређеним критеријумима).
Свако ангажовање на увјеравању се класификује на основу једне од двије сљедеће димензије:

1) ангажовање којим се пружа разумно увјеравање и ангажовање којим се пружа ограничено увјеравање;
2) ангажовање са потврдом (ангажовање на потврђивању) и директно ангажовање.

Или директно ангажовање је тип ангажмана када је ревизор тај који мјери или оцјењује предмет ревизије наспрам критеријума, узимајући у разматрање ризик и материјалност. Резултат мјерења предмета ревизије у односу на критеријуме се презентује у извјештају о ревизији у облику налаза, закључака, препорука или мишљења. Ревизија предметног питања може такође обезбиједити нове информације, анализе или увиде. Ревизије учинка обично представљају ангажмане са директним извјештавањем. Ревизије усклађености могу имати и облик ангажмана с потврдом и оних који претпостављају директно извјештавање или пак могу имати оба ова облика истовремено.

Ангажовање у коме одговорна страна мјери предметно питање наспрам критеријума и презентује информације о предмету ревизије, о чему затим ревизор прикупља довољне и одговарајуће ревизијске доказе који обезбјеђују разумну основу за изражавање мишљења/закључка. У ангажовању са потврдом, закључак ревизора се односи на то да ли информације о предметном питању садрже материјално значајне погрешне исказе.

Ревизија финансијских извјештаја је увијек ангажман с потврдом, с обзиром да се ова ревизија заснива на финансијским информацијама које презентује одговорна страна.