Појмовник

Анкета је метод прикупљања примарних података од одређене популације помоћу којих ревизор може доћи до података о мишљењима, ставовима, преференцијама и интересима испитаника. Анкета је постављање одређених питања одређеним људима на одређени начин, како би се добили истинити одговори. Питања која се постављају анкетом могу бити отворена и затворена. Отворена питања су на неки начин флексибилна и подразумјевају много опција одговора док затворена питања нису флексибилна и подразумјевају одређен број одговора. Ревизија учинка анкете користи када хоће да, на основу анализираних и агрегирани података прикупљених анкетом, добије општу слику о стању у једном одређеном подручју из кога је ревизијски проблем. Анкета се може проводити путем поште, електронске поште, телефона и лично.

Видјети: Ангажовање са потврдом.

Аудит је енглеска ријеч за појам ревизије у нашем језику. Потиче из латинског од глагола “audire” што значи “чути”. (Audiatur et altera pars – Нека се саслуша и друга страна.)

Тако је и ријеч “auditor” имала значење “слушалац, онај који саслушава” јер су ревизори још у старом Риму саслушавали пореске обвезнике, као што су земљопосједници, који су давали јавне изјаве о резултатима и порезу који су морали да плате као и о доспјелој пореској обавези. Дакле, од древних времена функција ревизора је да саслуша и просуди истинитост чињеница које су му достављене. У нашем језику се ипак више користе ријечи ревизор и ревизија које свој коријен такође имају у латинском језику (re-visio = поновно погледати).

Видјети под: Ревизијске технике уз помоћ компјутера

Финансијско извјештавање није само по себи циљ. Циљеви финансијског извјештавања ентитета из јавног сектора јесу обезбеђивање информација о субјекту – ентитету које су корисне корисницима финансијских извјештаја опште намјене за сврхе одговорности и за сврхе доношења одлука. Сходно томе, финансијски извјештаји опште намјене ентитета јавног сектора, израђују се прије свега, као одговор на потребе у погледу информација корисника услуга и оних који обезбјеђују ресурсе, а који немају могућност да захтијевају од ентитета јавног сектора да објелодани информације које им требају за сврхе одговорности и доношења одлука. Законодавно тијело и чланови парламента (или сличног представничког тијела) су такође примарни корисници финансијских извјештаја опште намјене, када су у функцији заступника интереса прималаца услуга и извора ресурса. Због тога се примарним корисницима финансијских извјештаја опште намјене сматрају корисници услуга и њихови представници и извори ресурса и њихови представници.

Појединци, организације и групе за које ревизор очекује да ће користити извјештај о финансијској ревизији, прегледу, увјеравању или сродним услугама. Могу постојати циљни корисници осим оних на које је адресиран ревизорски извјештај. Законодавна и извршна власт, државне агенције, треће стране којих се тиче ревизијски извјештај и јавност могу сви бити циљни корисници. Уобичајено се у другим врстама ревизије користи и термин Предвиђени корисници (погледати).

Циљ ревизије је да повећа степен повјерења које потенцијални корисници имају у финансијске извјештаје. Ово се постиже на тај начин што ревизор изражава мишљење (Видјети: Мишљење ревизора) о томе да ли су финансијски извјештаји, по свим битним питањима, састављени у складу са примјенљивим оквиром финансијског извјештавања.

Циљ ревизије усклађености у јавном сектору је да омогући да се оцијени да ли су активности субјеката у јавном сектору у складу с мјеродавним прописима којима се ови руководе у свом раду. То укључује и извјештавање о томе у којој се мјери ревидирани субјект придржава утврђених критеријума. Ревизија усклађености се може односити на правилност (тј. придржавање службених критеријума попут важећих закона, прописа и уговора) или на примјереност (поштивање општих принципа која се примјењују на добро финансијско управљање и понашање јавних званичника).

Главни циљ ревизије учинка је конструктивно промовисање економичног, ефективног и ефикасног управљања. Исто тако, ревизија учинка доприноси јачању одговорности и транспарентности. То се постиже тако што се испитује да ли се одлуке законодавних или извршних власти припремају и проводе ефективно и ефикасно, те да ли се у корист пореских обвезника или грађана остварује најбољи омјер уложеног и добијеног. Овим се не доводе у питање намјере и одлуке законодавца, већ се испитује је ли било каквим недостацима у законима и прописима или у начину њиховог провођења онемогућено постизање утврђених циљева. У појединачној ревизији учинка, ревизор поставља јасно дефинисан ревизорски циљ који се односи на принципе економичности, ефикасности и/или ефективности и детаљно наглашава циљ који одређује приступ ангажману и начин на који ће бити осмишљен ревизије како би се јасно дефинисала питања на која ће се давати одговори. Ту се може радити и о једноставном описивању стања, али је вјероватније да ће додану вриједност донијети нормативни ревизијски циљеви (Да ли су ствари постављене онако како би требало?) и аналитички ревизијски циљеви (Зашто ствари не стоје онако како би требало?). (Видјети: Ревизорска питања)

Финансијски извештаји треба да вјерно представљају финансијско стање, финансијску успјешност и новчане токове неког субјекта/ентитета. Фер презентација захтијева вијеран приказ ефеката трансакција, других догађаја и стања у складу са дефиницијама и критеријумима за признавање за средства, обавезе, приходе и расходе утврђене у рачуноводственим стандардима. Примјена Међународних рачуноводствених стандарда за јавни сектор, са додатним објелодањивањима, уколико су потребна, омогућава састављање, у скоро свим околностима, финансијских извјештаја којима се остварује фер презентација.