Појмовник

У различитим земљама су ВРИ успостављене, организоване и дјелују по различитим моделима, што зависи од уставно-правног оквира, традиције и окружења. Најћешће се сматра да ВРИ припада једном од три институционална оквира, а то су:

1) Парламентарни (Вестминстерски или англосаксонски модел),

2) Колегијални или модел одбора и

3) Правосудни или Наполеонов модел ВРИ.

(Детаљније под: Парламентарни модел ВРИ; Колегијани модел ВРИ и Правосудни модел ВРИ).

Уколико ревизор на основу прибављених ревизијских доказа закључи да финансијски извјештаји узети у цјелини нису без материјално значајних погрешних исказа или ако није у могућности да прибави довољне адекватне ревизијске доказе на основу којих би закључио да финансијски извјештаји у цјелини не садрже материјално значајне грешке, ревизор треба да модификује мишљење у складу са захтјевима ревизијских стандарда.

Према томе, мишљење ревизора може бити модификовано и немодификовано (тзв. позитивно мишљење или мишљење без квалификација). Модификовано мишљење ревизора је свако мишљење које није “чисто” или позитивно, односно:

⦁ квалификовано или тзв. мишљење са резервом (Под: Квалификовано мишљење (“осим за”)),

⦁ негативно мишљење (Под: Негативно мишљење) и

⦁ уздржавајуће мишљење тј. уздржавање од изражавања мишљења о финансијским извјештајима и/или о усклађености (Под: Уздржавање од изражавања мишљења).

Када ревизор модификује мишљење тада, поред елемената који су обавезни дио форме сваког мишљења (у складу са ISA 700), треба да: а) измијени наслов одјељка “Основ за мишљење” са одговарајућим: “Основ за мишљење са резервом” или “Основ за квалификовано мишљење”, “Основ за негативно мишљење”, “Основ за уздржавање од мишљења”, по потреби и б) у том одјељку ревизорског мишљења опише питања због којих је дошло до модификације мишљења. (Видјети и под: Мишљење ревизора)

Јавна одговорност подразумијева да јавност има увид у активности које проводе институције јавног сектора. Ревизија учинка је један од начина да јавност (Парламент, Влада, порески обвезници, потенцијални инвеститори и други) има увид. На тај начин се може добити одговор да ли се за новац добила одговарајућа вриједност и да ли се новац могао трошити на рационалнији и паметнији начин.

Поступци који се односе на набавке робе, услуга или радова које проводи уговорни орган или секторски уговорни орган у складу с одредбама Закона о јавним набавкама БиХ и подзаконских аката. Уговорни орган, у смислу овог закона, је свака институција власти на државном, ентитетском или локалном нивоу; правно лице које је основано за одређену сврху с циљем задовољавања потреба од општег интереса, а које нема индустријски или комерцијални карактер (финансирано је, највећим дијелом, из јавних средстава, или надзор над управљањем врши уговорни орган дефинисан на претходни начин или више од половине чланова скупштине, управног или надзорног одбора су именовани или изабрани представници уговорних органа дефинисаних на претходни начин); те асоцијација коју су формирали једна или више институција власти или правна лица дефинисани као претходно.

Према дефиницији из МСР, јавни сектор су национални и регионални (на примјер државни, покрајински, територијални) органи, локални органи (нпр. градски, општински) и с њима повезани ентитети – субјекти (на примјер: агенције, одбори, комисије, предузећа).

Под јавним сектором Републике Српске, за потребе овог документа, сматрају се сљедеће организације јавног сектора: корисници средстава буџета Републике Српске, јединице локалне самоуправе и корисници средстава буџета јединица локалне самоуправе, ванбуџетски фондови, агенције и друге институције, јавна предузећа, установе и организације у којима је Република Српска већински власник.

Ентитет који има сљедеће карактеристике:

а) То је ентитет са правом да уговара у своје име;

б) Има финансијско и пословно овлашћење да обавља дјелатност;

ц) Продаје робу и услуге, у редовном току свог пословања, другим ентитетима ради остваривања добити или потпуног покрића трошкова;

д) Не ослања се на стално државно финансирање да би одржао сталност пословања (осим набавке производа у оквиру независне трансакције); и

е) Контролисан је од стране ентитета из јавног сектора.

(Ради јасноће видјети под: Ентитет и Ентитет јавног сектора)

Појам јавно предузеће обухвата, дакле, и тржишно оријентисана предузећа, као што су комуналне службе и финансијске институције. Јавна предузећа се у суштини нимало не разликују од ентитета са сличном дјелатношћу у приватном сектору, односно – у начелу јавна предузећа послују да би остварила профит. Ипак, нека од јавних предузећа имају одређене обавезе вршења услуга за заједницу, у оквиру којих се од њих захтијева да одређеним појединцима или организацијама у заједници обезбјеђују робу и услуге бесплатно или по значајно нижим цијенама.

Једно или више лица или организација (нпр. повјереник) са обавезом надгледања стратешког усмјеравања субјекта и обавезама у погледу одговорности тог субјекта. Ово укључује и надгледање процеса финансијског извјештавања.

У неким правним системима, лица овлашћена за управљање могу бити и чланови руководства, нпр у случају извршних чланова управног одбора (било за субјекте из приватног или јавног сектора) и/или власника – руководиоца. Детаљније ово питање разрађује МРС 260 – “Комуникација са лицима овлашћеним за управљање”.

Главни циљ и суштина Лимске декларације је захтјев за независном ревизијском институцијом. Врховна ревизорска институција (ВРИ) која не поступа у складу са овим захтјевом не задовољава стандарде. Међутим, захтјеви Лимске декларације нису испуњени само ако ВРИ оствари независност; потребно је да ова независност има упориште у закону. Да би се то остварило, морају да постоје функционалне институције правне сигурности, а оне се могу наћи само у демократијама заснованим на владавини права. Владавина права и демократија су, стога, основне премисе за стварно независну ВРИ и представљају стубове на којима се темељи ревизија јавног сектора. Лимска декларација из 1977. године била је први INTOSAI документ који је свеобухватно представио значај независности врховне ревизијске институције (ВРИ), наглашавајући да оне могу бити објективне и ефикасне само ако су независне од субјекта ревизије и заштићене од спољњег утицаја. Постављен је курс и, у годинама које су услиједиле, питање независности ће се појављивати на различитим INTOSAI догађајима и у документима који су произашли из тих фундаменталних принципа.

Колегијални модел организовања ВРИ или модел одбора користе многе азијске земље, укључујући Индонезију, Јапан и Јужну Кореју, неке европске земље укључујући Њемачку и Холандију. Овај модел има сличности са монократским или wестминстерским моделом, осим што ревизорском институцијом управља колегијано тијело које такође извјештаје подноси парламенту.

(Погледати: Модели организовања ВРИ).

Захтјев са негативним потврдама је захтјев да страна која потврђује директно одговори ревизору, само у случају када се не слаже са информацијама наведеним у захтјеву. Таква конфирмација се назива и “негативна конфирмација”, а изостанак одговора на такав захтјев ће се сматрати потврдом стања односно сагласношћу са информацијама. Захтјев за позитивним потврдама је захтјев да страна која потврђује директно одговори ревизору да ли се слаже или не слаже са са информацијама наведеним у захтјеву или да обезбиједи захтијеване информације (тзв. “позитивна конфирмација”). Изостанак одговора на позитивну конфирмацију захтијеваће примјену и других ревизијских поступака.