Ангажовање у коме ревизор – практичар смањује ризик ангажовања на увјеравању на прихватљиво низак ниво у околностима ангажовања, али гдје је тај ризик већи него код ангажовања којим се пружа разумно увјеравање. На основу ове врсте ангажовања се изражава закључак у форми којом се преноси да ли је, на основу извршених поступака и прибављених доказа, ревизор уочио питања која су га навела да сматра да су информације о предметном питању материјално погрешно исказане. Природа, вријеме и обим поступака су ограничени у поређењу са онима који су неопходни у оквиру ангажовања којим се пружа разумно увјеравање, али за циљ имају стицање нивоа увјеравања који је, по професионалном просуђивању ревизора-практичара, значајан. Да би био оправдан, овај ниво увјеравања треба са великом вјероватноћом да повећа повјерење корисника у информације о предметном питању, до те мјере да је јасно да је више него безначајно.
