Појмовник

Према Закону о рачуноводству и ревизији Републике Српске овај извјештај је саставни дио обавезног сета годишњих финансијских извјештаја и назива се још и Биланс успјеха, а представља приказ прихода, расхода и резултата пословања у одређеном временском периоду. (Погледати и: Биланс успјеха)

Извјештавање о обављеним финансијским ревизијама које проводи ГСРЈС РС дефинисано је Законом о ревизији јавног сектора Републике Српске. Структура извјештаја о обављеној финансијској ревизији дефинисана је Међународним стандардима ревизије и Међународним стандардима ревизије за јавни сектор, има строго дефинисану структуру и стандардима утврђену форму за изражавање мишљења и других обавезно захтијеваних елемената, а одређене специфичности карактеристичне за мандат и окружење ревизије свака ВРИ дефинише засебно.

У Републици Српској, ревизија усклађености се проводи заједно са ревизијом финансијских извјештаја, тако да се и на ову врсту ревизије примјењује исти сет стандарда и методолошких упутстава, сходно мандату ВРИ.

Извјештавање о обављеним ревизијама учинка дефинисано је Законом о ревизији јавног сектора Републике Српске. Структура Извјештаја о обављеној ревизији учинка оквирно је дефинисана Међународним стандардима ревизије за јавни сектор, а детаљније интерном регулативом (методологија, смјернице, упутства).

Извјештаји ревизије учинка нису строго стандардизовани као што су то извјештаји финансијске ревизије. Форма, садржај и структура извјештаја ревизије учинка може да се разликује од ревизије до ревизије, а опредјељена је врстом, карактером и природом ревизијског проблема, врстом студије, фокусом, критеријумима и обимом ревизије. Уобичајено је ипак, да свака ВРИ усвоји и користи једну типичну форму извјештаја ревизије учинка.

Видјети: Структура извјештаја ревизије учинка.

Извори из којих се прикупљају подаци морају се пажљиво изабрати имајући на уму потребу да се из тих извора добију релевантни, поуздани и довољни ревизијски докази. Извори ревизијских доказа су опредјељени врстом и природом ревизијског проблема и карактером и врстом студије која се проводи а могу бити примарни и секундарни. У правилу, поузданији су примарни од секундарних (изведених) доказа.

Извори ревизорских доказа могу се посматрати из угла њиховог настанка, имајући у виду институцију/организацију гдје настају примарни ревизијски докази, односно од кога ревизор захтијева одређену документацију, податке и информације или преко којих остварује увиду секундарне ревизијске доказе. То могу бити:

⦁ законодавне власти на свим нивоима;

⦁ институције из јавног сектора (оне које су обухваћене ревизијом и оне које нису обухваћене ревизијом, али располажу поузданим и релевантним подацима);

⦁ субјекти изван јавног сектора који су учесници процеса или директно заинтересовани за област/тему ревизије (нпр. предузећа корисници подстицаја, концесија, стручњаци из одређене области);

⦁ крајњи корисници услуга јавног сектора (грађани, предузетници, инвеститори) који су заинтересовани за економичност, ефикасност и ефективност процеса и активности субјекта из јавног сектора или су њихови финансијери (посредно или непосредно);

⦁ формалне и неформалне организације и удружења, невладине и међународне организације.

Секундарни докази се најчешће користе као допуна или основ за извођење примарних доказа, а могу бити:

⦁ раније проведена истраживања владиних, невладиних, међународних организација публикована у форми публикација, билтена, извјештаја и информација;

⦁ научна и друга истраживања универзитета и других научно истраживачких организација, укључујући научну и стручну литературу;

⦁ извјештаји финансијске ревизије и извјештаји других ВРИ;

⦁ медији, штампани и електронски.

Осим према врсти субјекта од којих се прибављају примарни ревизијски докази, извори ревизијских доказа могу се посматрати и на основу тога да ли се ради о изворима од којих је доказни материјал одмах на располагању или се докази креирају током ревизије. По том критеријуму извори и врсте доказа могу бити:

⦁ документациони докази/документација (законски и подзаконски прописи, укључујући и прописе држава из окружења и држава ЕУ; фактуре, изводи, записници, потврде трећих страна, буџети и финансијски планови, итд.),

⦁ буџетске и рачуноводствене евиденције и извјештаји (извјештаји о извршену буџета и финансијских планова; дневник и главна књига, све пратеће књиговодствене евиденције и сл.),

⦁ остале релевантне евиденције и подаци који се прикупљају, евидентирају и „складиште“ и у чију потпуност и поузданост се могуће увјерити (статистички подаци надлежних државних органа, евиденција које води субјект ревизије или неки други ентитет),

⦁ физичко постојање (објекти, постројења, мјеста обављања услуге, складиштења, експлоатације, природно стање/ресурси, биолошке и друге карактеристике за које се могу потврдити постојање односно одсуство постојања у неком датом тренутку у времену),

⦁ изјаве/објашњења руководства и запослених за сва неуобичајена, корективна кретања и одступања,

⦁ упитници, анкете.

Закон о ревизији јавног сектора Републике Српске (Службени гласник Републике Српске бр: 98/05 и 20/14) којим се регулише правни статус, организација, надлежност, циљеви, дужности, овлашћења, сертификација ревизора јавног сектора и друга питања од значаја за рад Главне службе за ревизију јавног сектора као врховне ревизорске институције у Републици Српској.

Видјети: Кооперативне ревизије између ВРИ.

Сходно “Закону” помаже главном ревизору у обављању дужности Главне службе за ревизију. Детаљније погледати под: Главни ревизор.