Појмовник

Студија случаја је карактеристична за ревизију учинка и има за циљ да детаљно истражи мали број случајева као примјер ситуације која може бити слика општег стања које преовладава у цијелој популацији или друштву. Студија случаја користи ревизору да се концентрише на детаље и на разумијевање организационих и управљачких процеса. У студији треба изабрати случај који ће се сматрати репрезентативним за цијелу популацију или неколико случајева који скупа могу да се сматрају репрезентативним. Приликом избора студија случаја треба имати у виду одређене факторе као што је регионални размјештај, различите организационе и управљачке структуре, случајеви са политичким, организационим и управљачким промјенама, могућност провођења студије и међусобна упоредивост студија случаја. Било би корисно да се са студијама случаја комбинују и друге методе ревизије учинка (посматрања, упитници, интервјуи).

При избору студија случаја треба да се успостави баланс између случајева који представљају мање добру (лошу праксу) и случајева који представљају добру праксу како би се на основу анализе студија случаја закључило шта стоји иза добре праксе а шта иза мање добре праксе односно које су њихове карактеристике.

Резултат обављене финансијске ревизије је ревизијски извјештај. Како је законским мандатом дефинисано, Главна служба за ревизију у Републици Српској у оквиру ангажмана финансијске ревизије проводи ревизију финансијских извјештаја и ревизију усклађености. Из тог разлога, сваки извјештај о проведеној финансијској ревизији садржи Извјештај (Мишљење главног ревизора) о ревизији финансијских извјештаја и о ревизији усклађености. Форма мишљења је стандардизована и у складу са одговарајућим Међународним стандардима ревизије и стандардима за јавни сектор (укључујући ISA 700 – 799 и ISSAI 2700 – 2799). Сходно стандардима за ревизију усклађености обавезно је навођење критеријума (прописа и регулативе) који су коришћени у ревизији усклађености, те је и то један од обавезних дијелова у сваком извјештају финансијске ревизије. Осим тога, ради лакшег и бржег увида све препоруке које се налазе у дијелу извјештаја “Налази” и који логично слиједе иза припадајућих налаза и закључака су обједињене и наведене у дијелу “Резиме датих препорука” и то одвојено за сваку врсту ревизије. Поглавље “Налази” у правилу има слободну форму, али се због уједначености користи иста дефинисана структуру са дијеловима који логично слиједе уобичајену структуру финансијског извјештавања.

Структура извјештаја ревизије учинка није строго дефинисана у стандардизованој форми, него је свака ВРИ сама одређује и дефинише. Суштина је да извјештај омогући јасну презентацију резултата ревизије свим циљним корисницима. Оквирно Извјештај ревизије учинка има сљедећу структуру:

⦁ Закључак ревизије учинка који потписује главни ревизор

⦁ Предговор (гдје се уопштено описују основни принципи ревизије учинка)

⦁ Резиме (налаза, закључака и препорука)

⦁ Увод у коме се наводе:

⦁ Позадина и мотиви ревизије

⦁ Предмет ревизије и ревизијска питања

⦁ Дизајн и методолошки оквир ревизије (укључујући: Обим и ограничења ревизије, изворе ревизијских доказа, методе прикупљања и анализе доказа, критеријуме ревизије учинка)

⦁ Садржај и структура извјештаја

⦁ Опис предмета ревизије, гдје се ближе дефинишу:

⦁ Карактеристике предмета ревизије

⦁ Институционалне улоге, надлежности и одговорности

⦁ Правна и професионална регулатива карактеристична за подручје и предмет ревизије

⦁ Налази (структурисани у зависности од конкретне ревизије)

⦁ Закључци ревизије

⦁ Препоруке ревизије.

Извјештај ревизије учинка садржи и друге дијелове по потреби, као што су прилози, листа скраћеница, листа графикона и илустрација, посебна упућивања ако се ради о паралелној/кооперативној ревизији и друго.

Ово је рачуноводствени концепт, односно кључни квалитет који информације укључене у финансијске извјештаје опште намјене морају да имају. “Суштина изнад форме” није идентификована као посебна или додатна квалитативна карактеристика зато што је већ уграђена у концепт вјеродостојног приказа гдје је објашњено да „информације које вјеродостојно приказују неки економски или други феномен осликавају суштину основне трансакције, другог догађаја, активности или околности – што није увијек нужно исто као и њихов правни облик“.

Ревизијски поступци који се још називају и субстантивни или независни суштински поступци, а представљају процедуру осмишљену за откривање материјално погрешних исказа на нивоу тврдње. (Видјети: Тврдња). Разликују се двије врсте ових поступака, а то су:

⦁ тестови детаља – детаљна тестирања (трансакција, салда и објелодањивања) и

⦁ суштински аналитички поступци.

(Видјети под: Детаљна тестирања и Аналитички поступци.)

Израз који се користи у контексту погрешног исказивања да би се описао ефекат погрешних исказа на финансијске извјештаје или могући ефекат на финансијске извјештаје, уколико погрешни искази постоје а нису откривени усљед немогућности да се прибаве довољни и адекватни ревизијски докази.

(Видјети: Квалификовано мишљење)

Рачуноводствене евиденције обухватају евиденције о књижењима и подржавајуће евиденције, као што су налози и записи електронског преноса средстава, фактуре, уговори, главна књига и помоћне књиге, евидентирања у дневнику, и друга усклађивања финансијских извјештаја која се не одражавају у помоћним књигама, као и евиденције у виду радних папира и табела које се односе на алокацију трошкова, прерачунавања, усаглашавања и објелодањивања.

Рачуноводствене политике су специфични принципи, основе, конвенције, правила и праксе које субјект/ентитет примјењује приликом припремања и презентације финансијских извјештаја. Субјект досљедно одабира и примјењује своје рачуноводствене политике за сличне трансакције, друге догађаје и околности, осим ако одређени стандард финансијског извјештавања (IFRS) посебно не захтијева или дозвољава категоризацију ставки за које би могле бити адекватне различите политике. Ако стандард захтијева или дозвољава такву категоризацију, одговарајућа рачуноводствена политика се досљедно бира и примјењује за сваку категорију. Субјект ће да мијења рачуноводствену политику само ако:

(а) је та промјена прописана неким IFRS; или

(б) та промјена доводи до тога да финансијски извјештаји пружају поуздане и релевантније информације о ефектима трансакција, других догађаја или околности на финансијску позицију, финансијске перформансе или токове готовине ентитета.

Апроксимација новчаних износа у одсуству прецизног начина мјерења. Овај термин се користи за износ одмјерен по фер вриједности када постоји неизвјесност процјене као и за друге износе који захтијевају процјењивање. За рачуноводствене процјене се користи између осталих МСР 540 (Ревизија рачуноводствених процјена, укључујући рачуноводствене процјене фер вриједности и повезана објелодањивања), а када се тај стандард користи само за рачуноводствене процјене које укључују одмјеравање по фер вриједности тада се користи израз “рачуноводствене процјене фер вриједности”.

Ниво ревизијског увјеравања којим се даје до знања да, према мишљењу ревизора, предмет ревизије у сваком битном погледу јесте или није у скаду са утврђеним критеријумима. Други, нижи ниво увјеравања је ограничено увјеравање.

Видјети под: Ангажовање којим се пружа разумно увјеравање.