Појмовник

Регистар препорука је извјештај који је Главна служба за ревизију креирала и учинила јавно доступним за потребе широког круга корисника ревизорских извјештаја и информација које из њих произилазе. Регистар препорука доступан на интернет страници www.gsr-rs.org је подијељен у два дијела и чине га Регистар препорука финансијске ревизије и Регистар препорука ревизије учинка.

У регистру препорука финансијске ревизије препоруке су наведене по абецедном/азбучном редослиједу назива субјекта ревизије, ревидираном периоду и редном броју препоруке у извјештају о ревизији. Осим навођења тих података и пуног текста сваке поједине препоруке, за препоруке чије су провођење ревизори провјеравали, наводи се и тзв „статус“ препоруке који може бити: проведена, дјелимично проведена, није проведена или није актуелна. Основ за претрагу регистра препорука ревизије учинка је назив ревизије учинка и година објављивања, а овај дио као и код финансијске ревизије садржи и друге елементе довољне за квалитетну претрагу и креирање упита (ревидирани периоди, број институција обухваћених ревизијом, субјект коме је препорука упућена, да ли је достављен акциони план, што уз текст саме препоруке и утврђени статус (проведена, није проведена, дјелимично проведена или није актуелна) омогућава претрагу али и приказ агрегираних података по домену (врсти ревизије и препоруке), по периоду ревизије, по ревидираном субјекту, а за властите потреби корисници регистра могу креирати и посебне упите.

Регистар препорука ГСРЈС РС доприноси подизању укупног квалитета ревизије јавног сектора као и пружању нове додатне вриједности за јавни сектор Републике Српске и све заинтересоване кориснике. Регистар се редовно ажурира, најмање једном мјесечно.

Етички захтјеви који су обавезујући за тим који ради на ангажовању (ревизије) и лице које врши контролни преглед квалитета ангажовања, а који обухватају независност и друге етичке захтјеве наведене у правилима професионалног понашања/етичком кодексу који се примјењује на праксу јавног рачуноводства и ревизије које издају различита професионална тијела (Одбор за међународне рачуноводствене стандарде етике (IEASBA Кодекс), INTOSAI Кодекс Етике (ISSAI 130) заједно са локалним/националним захтјевима уколико су рестриктивнији. (Видјети и: Етички кодекс)

Ревизијом финансијских извјештаја, ВРИ утврђује (и о томе издаје ревизорско мишљење) да ли финансијски извјештаји истинито и објективно, у свим материјално значајним аспектима, приказују финансијско стање имовине и извора, успјешност пословања, новчане токове и извршење буџета, у складу са прописаним оквиром финансијског извјештавања. За провођење ове врсте ревизије неопходно је познавање рачуноводственог оквира који се користи код субјеката јавног сектора, уз познавање међународних рачуноводствених стандарда и међународних стандарда финансијског извјештавања, одговарајућих стандарда за јавни сектор, као и примјену међународних стандарда ревизије, односно међународних ревизијских стандарда за јавни сектор. Иако умногоме слично ревизији финансијских извјештаја у приватном сектору, уз кориштење истих или сличних принципа и концепата заснованих на међународним стандардима, ревизија финансијских извјештаја у јавном сектору има нешто шири обухват по питању извршења буџета и објелодањивања, односно укључује и процедуре, намјене и буџетска ограничења која нису у том облику својствена приватном сектору.

Назива се још и ревизија сврсисходности пословања, ревизија „Три-Е“, ревизија „вриједности за новац“, ревизија успјешности и сл. Према дефиницији из Међународних стандарда ревизије за јавни сектор, ревизија учинка представља независно, објективно и поуздано испитивање које проводи ВРИ, а којим се утврђује да ли субјекти јавног сектора укључујући предузећа, системе, пројекте, програме, активности или организације послују, раде, односно проводе (се) у складу с принципима економичности, ефикасности и ефективности, те да ли има простора за побољшања. Ревизија учинка настоји да дође до нових информација, анализа или увида те, према потреби, препорука за побољшања.

Ревизија усклађености је системски процес прибављања и оцјене доказа о томе да ли је одређени предмет ревизије (активности, финансијске трансакције и информације) у свим битним аспектима у складу с мјеродавним прописима који су одређени као критеријуми. (Погледати: Критеријуми и Критеријуми ревизије усклађености).

Ревизија усклађености се може односити на правилност (тј. придржавање службених критеријума попут важећих закона, прописа и уговора) или на примјереност – поштивање општих принципа који се примјењују на добро финансијско управљање и понашање јавних званичника. Назива се и ревизија правилности пословања или ревизија подударности.

Видјети под: Документација.

Примјена ревизијских поступака уз коришћење компјутера као ревизијског алата (познате и као CAAT).

Све информације које је користио ревизор приликом извођења општих и појединачних закључака и закључака на којима заснива мишљење (Видјети: Мишљење ревизора). Ревизијски доказ обухвата информације садржане у рачуноводственим евиденцијама које чине подлогу за састављање финансијских извјештаја, као и остале релевантне информације из евиденција субјекта и изван њега.
За потребе Међународних стандарда ревизије дефинишу се довољност и адекватност доказа. (Видјети: Довољност ревизијских доказа и Адекватност ревизијских доказа.)

Ревизијски докази се могу јавити у форми података, информација и докумената. Ревизор треба да прикупи довољне, релевантне и поуздане ревизијске доказе како би испунио циљ ревизије и одговорило на ревизијска питања, како би на основу њих могао формирати налазе, формулисати закључке и препоруке. Врста, природа и карактер предмета ревизије, врста студије и ревизијска питања опредјељују врсту и карактер ревизијских доказа.

Подаци, информације и документи су слични и повезани термини, међутим између њих постоје разлике. Подаци су производ примарног посматрања и представљају основна запажања или чињенице који се прикупљају током ревизије и могу представљати доказ. Подаци се у принципу обрађују и трансформишу у информације који су квалитативно нови докази. Подаци се могу трансформисати у информације од стране субјеката ревизије и од стране ревизора. Документи су ревизијски докази који садрже податке и информације као примарне ревизијске доказе.

Веза између различитих врста ревизијских доказа и различитих метода прикупљања података

Током процеса ревизије, ревизор може доћи до осјетљивих и повјерљивих информација. Осјетљиве информације могу укључивати мишљења особља о њиховом менаџменту или мишљења о политичкој ситуацији у друштву. Откривање извора таквих информација могло би бити неповољно за оне који су дали те информације.

У неким ситуацијама, информације неће бити могуће користити као ревизијске доказе уколико се не може открити извор информација. То може бити случај у ситуацијама гдје се интервјуишу консултанти специјалисти. Исто тако могуће су и ситуације гдје је извор информација толико очигледан да је немогуће задржати анонимност. У свим овим ситуацијама ревизор мора балансирати између вриједности за ревизију да се открије извор информација и штете коју то може проузроковати откривањем извора информација. Ревизор би требао информисати особу која даје информације о томе како ће та информација бити искориштена, да ли ће извор информација бити откривен, итд.