Појмовник

Обим ревизије учинка на јасан начин дефинише обим, временски оквир и природу ревизије коју треба провести. Приликом дефинисања обима ревизије, неопходно је пазити да се испитивањем обухвате активности и процеси валидни за разумијевање и представљање појаве у цјелини, те да дате препоруке могу бити имплементиране у цјелокупном предмету ревизије. При одређивању обима ревизије треба имати у виду да обухват ревизије буде у функцији остваривања постављених циљева ревизије.

Утврђивање обима ревизије у ревизији учинка подразумијева одговоре на сљедећа питања:

Шта? Који проблем се ревидира – који програми, активности и процеси, на која питања се тражи одговор односно које хипотезе се тестирају.

Ко? Које институције јавног сектора имају одређене улоге, надлежности и одговорности везано за предмет ревизије (ревизијски проблем) и које институције јавног сектора ће бити подвргнуте ревизији.

Када? Који временски период ће бити обухваћен ревизијом. Ревизија учинка ревидира дужи временски период од неколико година, ради поузданости резултата ревизије временски период не бити требало да буде краћи од три године. Временски период може бити и дужи, а дужина временског периода опредјељена је врстом и природом ревизијског проблема.

Гдје? На којим локацијама ће се проводити испитивање. Утврђивање локација на којима ће се проводити испитивање опредјељује ангажовање одређених ресурса ревизије као и трошкове ревизије.

Објективност је ментални став, гдје је појединац у могућности да дјелује на непристрасан начин, представљајући или процјењујући ствари на основу чињеница, а не властитих осјећаја и интереса, тако да своје просуђивање не чини подложним интересима других.

Објелодањивања у финансијским извјештајима обухватају објашњавајуће и описне информације, представљене на начин који је јасно одређен или на други начин дозвољен примјенљивим оквиром финансијског извјештавања, у тијелу финансијског извјештаја или у напоменама (Видјети: Напомене уз ФИ) или укључен кроз унакрсно упућивање.

Осим када се неким рачуноводственим стандардом допушта или захтијева другачије, објелодањују се сви износи из претходног периода приказани у финансијским извјештајима. Упоредне информације се укључују у описне и текстуалне информације када је то битно за разумијевање финансијских извјештаја текућег периода.

Обрачунска основа представља рачуноводствену основу према којој се трансакције и други догађаји признају у тренутку њиховог настанка (а не само када се прими или изда готовина или еквивалент готовине). Због тога се трансакције и догађаји рачуноводствено евидентирају и признају у финансијским извештајима за периоде на које се односе. Субјект (ентитет) који припрема финансијске извјештаје у складу са међународним рачуноводственим стандардима треба да припрема своје финансијске извештаје, осим информација о токовима готовине, коришћењем обрачунске основе рачуноводства. Елементи који се признају по обрачунској основи су имовина, обавезе, нето имовина/капитал, приход и расходи. (За цјеловиту информацију видјети и: Готовинска основа рачуноводства.)

Страна одговорна за основно предметно питање. У једном субјекту ревизије може се идентификовати више одговорних страна, у зависности од значаја, врсте и броја предметних питања (нпр. страна одговорна за рачуноводствене евиденције, страна одговорна за провођење препоруке и сл.)

У јавном сектору је одговорна страна извршна грана власти и/или на њој заснована хијерархијска структура јавних званичника и субјеката који су одговорни за управљање јавним средствима и извршавање својих овлашћења под надзором законодавца. Код ревизије усклађености, одговорна страна сноси одговорност за предмет ревизије.

Видјети под: Руководство.

Одговорност за припремање и презентацију финансијских извјештаја се разликује у оквиру и између правних система. Поред тога, у правном систему се може раздвојити одговорност за припремање финансијских извјештаја и одговорност за одобравање или представљање финансијских извјештаја. Примјери лица која могу бити одговорна за презентовање финансијских извјештаја појединачних ентитета (као што су јавне службе или сл.) укључују лице које руководи ентитетом (директор или извршни директор) и предсједника централног финансијског органа. Одговорност за припрему консолидованих финансијских извјештаја државе као цјелине обично има предсједавајући централног финансијског органа и министар финансија (еквивалентна функција).

При изражавању мишљења ревизора обавезно се у посебном пасусу „Одговорност руководства за финансијске извјештаје“ истиче које одговоран за припрему и фер презентацију финансијских извјештаја у складу са МРС ЈС и МСФИ и шта та одговорност обухвата. Такође, код мишљења о усклађености, када се ревизија усклађености проводи заједно са ревизијом финансијских извјештаја, у посебном пасусу „Одговорност руководства за усклађеност“ јасно се наводи ко је (поред одговорности за припрему и фер презентацију финансијских извјештаја) одговоран да осигура да су активности, финансијске трансакције и информације исказане у финансијским извјештајима у складу с прописима којима су регулисане.

Главна студија као један од фаза ревизије учинка почиње са доношењем одлуке о главној студији и њена сврха је имплементација плана ревизије учинка. Одлуку о провођењу главне студије, на основу Предстудијског меморандума са планом ревизије учинка и матрицом дизајна доноси менаџмент врховне ревизијске институције. Саставни дио Одлуке је Предстудијски меморандум са планом ревизије учинка. С обзиром на то да је Предстудијски меморандум саставни дио одлуке о провођењу главне студије информације као што су ревизорска питања и потпитања, обим ревизије, критеријуми ревизије, извори и начини прикупљања ревизијских доказа не наводе се у Одлуци.

Одговор који указује на то да постоји разлика између информација за које се тражи потврда (или информације која је садржана у евиденцији субјекта ревизије) и информације коју је пружила страна која даје потврду.

Увјеравање ревизора може бити разумно и ограничено, при чему је „разумно“ виши степен увјеравања. Када се даје ограничено увјеравање, у закључцима ревизије се наводи да, на основу проведених поступака, није утврђено ништа што би могло ревизора навести да вјерује како предмет ревизије није у складу са датим критеријумима. Поступци који се проводе код ревизија с ограниченим увјеравањем су ограничени, у смислу онога што је неопходно како би се стекло разумно увјеравање, али се очекује да је ниво увјеравања, према професионалној процјени ревизора, од значаја за предвиђеног корисника.

Извјештај са ограниченим увјеравањем указује на ограниченост природе увјеравања које се пружа. Типичан примјер је закључак о провођењу препорука финансијске ревизије.

Видјети и под: Ангажовање којим се пружа ограничено увјеравање.