Појмовник

Елементи који су директно повезани са одмјеравањем финансијске позиције су имовина, обавезе и капитал. Они су дефинисани на сљедећи начин:

а) Имовина је ресурс који је контролисан од стране ентитета као резултат прошлих догађаја и од кога се очекује прилив будућих економских користи за извјештајни ентитет.

б) Обавеза је садашња обавеза заснована на прошлим догађајима, за чије се измирење очекује да ће резултирати одливом ресурса извјештајног ентитета који садрже економске користи.

ц) Капитал је резидуално учешће у имовини субјекта након одузимања свих његових обавеза.

Приликом оцјењивања да ли ставка испуњава дефиницију имовине, обавезе или капитала, потребно је обратити пажњу на њену основну суштину и економску реалност, а не само на њен правни облик.

Видјети: Биланс успјеха.

Извјештај о токовима готовине саставља се и презентује као саставни дио финансијских извјештаја за сваки период за који се презентује обавезни сет финансијских извјештаја. Корисници финансијских извјештаја неког субјекта су заинтересовани за начин на који је тај ентитет генерисао и користио готовину и еквиваленте готовине у извјештајном периоду (као пословне, инвестиционе или финансијске активности). Информације о токовима готовине извјештајног ентитета у току периода такође помажу корисницима да процијене способност ентитета да генерише будуће нето приливе готовине. Оне указују на начин како извјештајни ентитет добија и троши готовину, укључујући и информације о задуживању и отплати дугова, дивидендама у готовини или другим врстама расподјеле готовине инвеститорима, и о другим факторима који могу утицати на ликвидност или солвентност ентитета.

Када се користи заједно са осталим финансијским извјештајима, овај извјештај пружа информације које омогућавају корисницима процјену промјена нето имовине субјекта/ентитета, његову финансијску структуру (укључујући ликвидност и солвентност) и његову способност да утиче на износе и временско одређење токова готовине, како би се прилагодио промјенљивим околностима и могућностима. Назива се и Биланс новчаних токова.

Према Закону о рачуноводству и ревизији Републике Српске овај извјештај је саставни дио обавезног сета годишњих финансијских извјештаја и назива се још и Биланс успјеха, а представља приказ прихода, расхода и резултата пословања у одређеном временском периоду. (Погледати и: Биланс успјеха)

Извјештавање о обављеним финансијским ревизијама које проводи ГСРЈС РС дефинисано је Законом о ревизији јавног сектора Републике Српске. Структура извјештаја о обављеној финансијској ревизији дефинисана је Међународним стандардима ревизије и Међународним стандардима ревизије за јавни сектор, има строго дефинисану структуру и стандардима утврђену форму за изражавање мишљења и других обавезно захтијеваних елемената, а одређене специфичности карактеристичне за мандат и окружење ревизије свака ВРИ дефинише засебно.

У Републици Српској, ревизија усклађености се проводи заједно са ревизијом финансијских извјештаја, тако да се и на ову врсту ревизије примјењује исти сет стандарда и методолошких упутстава, сходно мандату ВРИ.

Извјештавање о обављеним ревизијама учинка дефинисано је Законом о ревизији јавног сектора Републике Српске. Структура Извјештаја о обављеној ревизији учинка оквирно је дефинисана Међународним стандардима ревизије за јавни сектор, а детаљније интерном регулативом (методологија, смјернице, упутства).

Извјештаји ревизије учинка нису строго стандардизовани као што су то извјештаји финансијске ревизије. Форма, садржај и структура извјештаја ревизије учинка може да се разликује од ревизије до ревизије, а опредјељена је врстом, карактером и природом ревизијског проблема, врстом студије, фокусом, критеријумима и обимом ревизије. Уобичајено је ипак, да свака ВРИ усвоји и користи једну типичну форму извјештаја ревизије учинка.

Видјети: Структура извјештаја ревизије учинка.

Извори из којих се прикупљају подаци морају се пажљиво изабрати имајући на уму потребу да се из тих извора добију релевантни, поуздани и довољни ревизијски докази. Извори ревизијских доказа су опредјељени врстом и природом ревизијског проблема и карактером и врстом студије која се проводи а могу бити примарни и секундарни. У правилу, поузданији су примарни од секундарних (изведених) доказа.

Извори ревизорских доказа могу се посматрати из угла њиховог настанка, имајући у виду институцију/организацију гдје настају примарни ревизијски докази, односно од кога ревизор захтијева одређену документацију, податке и информације или преко којих остварује увиду секундарне ревизијске доказе. То могу бити:

⦁ законодавне власти на свим нивоима;

⦁ институције из јавног сектора (оне које су обухваћене ревизијом и оне које нису обухваћене ревизијом, али располажу поузданим и релевантним подацима);

⦁ субјекти изван јавног сектора који су учесници процеса или директно заинтересовани за област/тему ревизије (нпр. предузећа корисници подстицаја, концесија, стручњаци из одређене области);

⦁ крајњи корисници услуга јавног сектора (грађани, предузетници, инвеститори) који су заинтересовани за економичност, ефикасност и ефективност процеса и активности субјекта из јавног сектора или су њихови финансијери (посредно или непосредно);

⦁ формалне и неформалне организације и удружења, невладине и међународне организације.

Секундарни докази се најчешће користе као допуна или основ за извођење примарних доказа, а могу бити:

⦁ раније проведена истраживања владиних, невладиних, међународних организација публикована у форми публикација, билтена, извјештаја и информација;

⦁ научна и друга истраживања универзитета и других научно истраживачких организација, укључујући научну и стручну литературу;

⦁ извјештаји финансијске ревизије и извјештаји других ВРИ;

⦁ медији, штампани и електронски.

Осим према врсти субјекта од којих се прибављају примарни ревизијски докази, извори ревизијских доказа могу се посматрати и на основу тога да ли се ради о изворима од којих је доказни материјал одмах на располагању или се докази креирају током ревизије. По том критеријуму извори и врсте доказа могу бити:

⦁ документациони докази/документација (законски и подзаконски прописи, укључујући и прописе држава из окружења и држава ЕУ; фактуре, изводи, записници, потврде трећих страна, буџети и финансијски планови, итд.),

⦁ буџетске и рачуноводствене евиденције и извјештаји (извјештаји о извршену буџета и финансијских планова; дневник и главна књига, све пратеће књиговодствене евиденције и сл.),

⦁ остале релевантне евиденције и подаци који се прикупљају, евидентирају и „складиште“ и у чију потпуност и поузданост се могуће увјерити (статистички подаци надлежних државних органа, евиденција које води субјект ревизије или неки други ентитет),

⦁ физичко постојање (објекти, постројења, мјеста обављања услуге, складиштења, експлоатације, природно стање/ресурси, биолошке и друге карактеристике за које се могу потврдити постојање односно одсуство постојања у неком датом тренутку у времену),

⦁ изјаве/објашњења руководства и запослених за сва неуобичајена, корективна кретања и одступања,

⦁ упитници, анкете.