Појмовник

Препоруке које ревизори дају у својим извјештајима су својствене ревизији јавног сектора, а произилазе из мандата сваке ВРИ и њеног мјеста у једном уставно-правном систему. Тако, у појединим земљама препоруке ревизије могу бити дефинисане као налогодавне (обавезујући налози) због чијег непровођење и ревидирани субјект и одговорно лице могу бити формално-правно санкционисани и сносити и прекршајну одоговрност, као и необавезујуће, савјетодавне препоруке чији је циљ отклањање утврђених недостатака и мањкавости. У сваком случају, од субјекта коме су препоруке ревизора упућене се очекује да их у најкраћем могућем року проведе. Препоруке ревизије се упућују онима који имају надлежност и одговорност за њихово провођење, а формулишу се на начин да се на основу јасних налаза и закључака укаже на то шта је потребно мјењати да би се отклонила грешка или неускалеђеност (у финансијској ревизији и ревизији усклађености) или да би се унаприједила економичност, ефикасност и ефективност (у ревизији учинка), а не како би то требало мјењати. У оквиру структуре препорука препоруке се могу даље класификовати на препоруке дугорочног и препоруке краткорочног карактера.

Код ревизије усклађености, превара се углавном односи на злоупотребу јавних овлашћења, али и на преварно извјештавање о питањима усклађености. Случајеви неусклађености с мјеродавним прописима могу представљати намјерну злоупотребу јавних овлашћења ради стицања непрописне користи. Извршавање јавних овлашћења обухвата доношење одлука, недоношење одлука, обављање припремних радњи, пружање савјета, поступање с информацијама и друге радње у јавној служби. Непрописна корист се односи на предности нематеријалне или материјалне природе, остварене намјерним поступањем једног или више појединаца из реда управе, лица овлашћених за управљање, запослених или трећих страна.

Видјети: Критеријуми.

Видјети под: Оквир финансијског извјештавања.

Код ревизије усклађености која нагласак ставља на примјереност, одговарајући критеријуми ће да буду или општеприхваћени принципи или најбоља домаћа или међународна пракса. У неким случајевима, ови критеријуми могу бити некодификовани, имплицитни (подразумијевани или неизречени) или засновани на правним принципима који су преовладавајући.
(За цјеловиту информацију видјети и: Критеријуми ревизије усклађености).

Ревизорски приступ одређује природу испитивања која се врши и важна је спона између ревизорског циља/циљева, ревизорских критеријума и посла који ревизор обавља ради прибављања доказа. У ревизији учинка користи се један од три могућа приступа или њихова комбинација:

⦁ Приступ орјентисан на резултате којим се процјењује да ли је крајњи или директни резултаз (излаз или оутпут) постигнут, да ли су постигнути циљеви на начин како је намјеравано, или да ли су програми проведени или услуге пружене онако како је предвиђено. Овај приступ утврђује који резултати су постигнути и да ли су ти резултати у функцији постизања постављених циљева.

⦁ Приступ усмјерен на проблем којим се испитују, провјеравају и анализирају узроци конкретних проблема или одступања од утврђених критеријума. При оваквом приступу ревизија учинка верификује постојање проблема, утврђује узроке проблема и посљедице.

⦁ Приступ орјентисан на систем испитује прописно/исправно функционисање управљачког система.

Имовина се признаје када је прилив будућих економских користи у извјештајни ентитет вјероватан и када имовина има цијену коштања или вриједност која се може поуздано одмјерити. Имовина се не признаје када је настао расход за који се сматра мало вјероватним да ће резултирати приливом економских користи у ентитет након текућег обрачунског периода. Умјесто тога, таква трансакција резултира у признавању расхода.

Обавеза се признаје када је вјероватно да ће одлив ресурса који садрже економске користи бити посљедица измирења садашње обавезе и када се износ по коме ће се измирење извршити може поуздано одмјерити.

Приход се признаје када настане повећање будућих економских користи, повезано са повећањем имовине или смањењем обавеза, које се могу поуздано одмјерити и које имају довољан степен извјесности.

Расходи се признаје када настане смањење будућих економских користи, повезано са смањењем имовине или повећањем обавеза, и које може поуздано да се одмјери. То фактички значи да се признавање расхода одвија подударно са признавањем повећања обавеза или смањења имовине.

Битно је имати у виду да појам буџетских прихода и буџетских расхода (дефинисани у Закону о буџетском систему Републике Српске) није еквивалентан појму прихода и расхода који је дефинисан у Међународним рачуноводственим стандардима за јавни сектор и који је релевантан за израду финансијског извјештаја на одређеном нивоу власти у Републици.

Свака ревизија је процес и као таква може се подијелити на неколико кључних фаза. Уобичајено за финансијску ревизију и ревизију усклађености то су фазе: прихватања ревизије или договарања ревизијског ангажмана (што је у ревизији јавног сектора углавном дефинисано законским мандатом), затим фаза планирања, фаза провођења ревизијских поступака, фаза процјене резултата и сачињавање извјештаја о ревизији и фаза накнадног праћења (тзв. follow up). Слично томе, и процес ревизије учинка подразумијева неколико кључних фаза :

⦁ Планирање ревизије / предстудија, је фаза која резултира Одлуком о провођењу главне студије или Меморандумом о одустајању од главне студије;

⦁ Провођење ревизије / главна студија – прикупљање и анализа података и информација;

⦁ Извјештавање / резултат ревизије, закључци у вези са питањима ревизије, препоруке, извјештај за кориснике;

⦁ Праћење / Follow Up, утврдити да ли су предузете активности у складу са препорукама и налазима који ће кориговати претходно стање.

Основ за отпочињање процеса сваке појединачне ревизије је стратешко и годишње планирање на нивоу ВРИ.

Поступци процјене ризика су ревизијски поступци спроведени у циљу разумијевања субјекта ревизије и његовог окружења, укључујући интерне контроле које успоставља субјект ревизије, а да би се идентификовао и процијенио ризик од материјално погрешних исказа који настају усљед грешака или криминалних радњи, у финансијским извјештајима и појединачним тврдњама.

Процес процјене ризика у субјекту ревизије као компонента система интерних контрола (Видјети: Систем интерних контрола) је процес који се примјењује у оквиру субјекта ревизије за идентификовање пословних ризика релевантних за циљеве финансијског извјештавања и за одлучивање о активностима које се односе на те ризике и њихове посљедице.