Препоруке које ревизори дају у својим извјештајима су својствене ревизији јавног сектора, а произилазе из мандата сваке ВРИ и њеног мјеста у једном уставно-правном систему. Тако, у појединим земљама препоруке ревизије могу бити дефинисане као налогодавне (обавезујући налози) због чијег непровођење и ревидирани субјект и одговорно лице могу бити формално-правно санкционисани и сносити и прекршајну одоговрност, као и необавезујуће, савјетодавне препоруке чији је циљ отклањање утврђених недостатака и мањкавости. У сваком случају, од субјекта коме су препоруке ревизора упућене се очекује да их у најкраћем могућем року проведе. Препоруке ревизије се упућују онима који имају надлежност и одговорност за њихово провођење, а формулишу се на начин да се на основу јасних налаза и закључака укаже на то шта је потребно мјењати да би се отклонила грешка или неускалеђеност (у финансијској ревизији и ревизији усклађености) или да би се унаприједила економичност, ефикасност и ефективност (у ревизији учинка), а не како би то требало мјењати. У оквиру структуре препорука препоруке се могу даље класификовати на препоруке дугорочног и препоруке краткорочног карактера.