Имовина се признаје када је прилив будућих економских користи у извјештајни ентитет вјероватан и када имовина има цијену коштања или вриједност која се може поуздано одмјерити. Имовина се не признаје када је настао расход за који се сматра мало вјероватним да ће резултирати приливом економских користи у ентитет након текућег обрачунског периода. Умјесто тога, таква трансакција резултира у признавању расхода.
Обавеза се признаје када је вјероватно да ће одлив ресурса који садрже економске користи бити посљедица измирења садашње обавезе и када се износ по коме ће се измирење извршити може поуздано одмјерити.
Приход се признаје када настане повећање будућих економских користи, повезано са повећањем имовине или смањењем обавеза, које се могу поуздано одмјерити и које имају довољан степен извјесности.
Расходи се признаје када настане смањење будућих економских користи, повезано са смањењем имовине или повећањем обавеза, и које може поуздано да се одмјери. То фактички значи да се признавање расхода одвија подударно са признавањем повећања обавеза или смањења имовине.
Битно је имати у виду да појам буџетских прихода и буџетских расхода (дефинисани у Закону о буџетском систему Републике Српске) није еквивалентан појму прихода и расхода који је дефинисан у Међународним рачуноводственим стандардима за јавни сектор и који је релевантан за израду финансијског извјештаја на одређеном нивоу власти у Републици.
